Većina nas danas slavi Badnji dan, pred sutrašnji Veliki praznik. Poštujemo i slavimo u skladu sa religijom i tradicijom.
A hocemo li makar na trenutak pitati sebe: “kakav sam hrišćanin i u šta zaista verujem?” Naglašavamo da smo pravoslavci ili katolici, a deci dajemo paganska imena. Već duže mešamo ljubav sa egocenteičnom zaljubljenošćuu, osećanja sa požudom. Mešamo potrebu sa pohlepom, zaboravljajući kao hrišćani da niko nije postao siromašan dajući drugom, u grob malo toga možemo poneti, ali možemo trag lep ostaviti.
Povezujemo darivanje samo sa materijom, merimo ko je koliko. Mislimo da smo bogati koliko smo materijalnih vrednosti stekli, a ne koliko smo duhovno sebe obogatili. Želimo, mnogo toga želimo, a kad dobijemo nismo zahvalni.
Hoćemo li naći više gde se ta sreća kupuje, naručuje. Odvojili smo se od svog bića, od ljudskosti da bi postali bogatiji, nedodirljivi, a ustvari sve smo siromašniji, usamljeniji.
Krstimo se, ali psujemo, vređamo, ne poštujemo ni žive ni mrtve. A onda jednog dana krenemo da trazimo “duši spas”. I nije tačno da su takvi svi, da je čovek, ljubav i poštovanje drugog bića zastarela kategorija. Kako zračiš tako i privlačiš, kako pričaš tako živiš, kako sebe drugima daješ tako možeš da očekuješ.
Malo nam treba da nam reči i slike ne budu toliko jake, a dela nikakva. Već “reci blage, a dela jaka” kako je govorio jedan od najbogatijih ljudi ovih podneblja Patrijarh Pavle. “Ljudi ili neljudi, samo od nas zavisi! Čuvajmo se neljudi, ali još više se čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi”, govorio je on ostavivši nam putokaz, ko želi da putuje napred. Srećan Badnji dan 🙏.
