Bolje diplomatijom, u zoni komfora, prilagoditi se, držati čvrsto „liniju manjeg otpora“, ugušiti svoje ma kakvo mišljenje, stav i ideju… ne strčati, asimilirati se u masu, klimati glavom i kad mislimo suprotno, odraditi slušanje… Vreme koje kao da je zabranilo Usuditi se, Želeti, Misliti, Truditi se Reci glasno, oprostiti sebi i drugima… čudno vreme u kome suština nije poželjna, a forma sve vise pravi nezadovoljnih, depresivnih, nesigurnih, beznadežnih, uverenih da je sreća tamo negde, ili u nekom izlogu…Neprestana trka za moći, juri se odgovor, dijagnoza, lek. Ponekad zalutamo u iluziju, osećaj lažne vrednosti koju je moć dala, ali dugoročno postajemo životni gubitnici, ako nas ona previše zaslepi, ako i dalje sreću jurimo. Možda je dobrota obezvređena danas, kao i ostale neopipljive vrednosti ljudske duše poput poštenja, vernosti, bezuslovne ljubavi. Možda je sistem vrednosti, po nekima, promenjen, ali nikako sa tim novoproklamovanim, materijalnim ne nalazimo odgovore i istinsku sreću. A sve je tu, u nama. Sav život, vera i volja. Samo se treba pogledati, reći glasno želju, stav, verovati sebi i krenuti. Lepota energije svoje vizije je melem za dušu svakog živog bića koje koje je nagrađeno životom sada i ovde, koje je dobilo svetlost da može da ide napred. Slično je govorio i patrijarh Pavle
[blockquote]„… Zato je čovek danas pogubljen. Mnogo toga je dozvolio drugima, a sebi jako malo. Mnogo više je poštovao tuđu veru nego svoju. Onda je počeo da se sklanja, da izbegava situacije koje bi bile izazov za njega i u kojima bi mogao biti… osudjivan? Pa, bar ovaj današnji dan nam govori upravo o tome. Da i po cenu osude drugih, treba (potrebno je) biti veran sebi i svojoj viziji, svojoj ideji i svome “Veruj”. Samo tada se i na gubilište ide mirno, kako je jednom rekao patrijarh Pavle, dodavši, “a to se zapravo zove – Blagoslov.”
[/blockquote]Veliki dani su tu za nas, da se setimo da smo veliki koliko nam je srce veliko, da smo bogati, koliko dajemo, ljudi koliko praštamo.
