Moja sestra Lana pošalje mi jednu noć, s druge strane sveta, divnu rečenicu: „Budi plamen kome noćni leptir ne može odoleti (iako zna da blizina može biti smrtonosna). I budi vredan nečijeg traganja za onim sto jesi Ti“. Kaže piši nešto o tome. Razmišljala sam, da li ima šta da se tu piše. Samo nedelju dana pre toga, vratila sam se sa konferencije na kojoj je jedna od tema bila ljubav. Još pod utiscima šta sam tamo čula od muškaraca, žena, njena rečenica mi je došla kao maslina u martini. Da maslina, ne slatka trešnja. Na nju se nadovezuje Kristina, organizator konferencije, kaže..“piši na svom blogu, prenesi utiske ljudima…“. Kako da prenesem utiske na temu koja ima definicija toliko koliko ima ljudi na svetu. Kako da prenesem recept, kada recepta nema, već ga svi nosimo u sebi, naša autentičnost za koju smo sami krivi i zaslužni, individualna je. Ne mogu. Odustala sam. Ne volim revolucije, više sam za akcije i reakcije, i ne želim da uzvikujem ikakve parole…mogu kadkad neka svoja zapažanja, isprepletena sa mojim mislima, da podelim. I to je sve.

A onda, spontano, poželela sam da nešto kažem. Lažem, ne baš spontano, delimično inicirana „bombardovanjem“ , u poslednje vreme, sa svih strana kroz one poruke tipa „Kako živeti“, „Žene treba da traže šta zaslužuju“, „Treba da se držite svojih kriterijuma“, „postavi ga i izložu mu svoj plan“, uradi ovo, ono… Divno, samo se niko nije pitao znaju li šta zaslužuju, pošto predugo ne veruju u sebe, ne znaju šta da vole u sebi, kako će u drugom.

S druge strane, udara pokret neki koji se uvek s nečim bori, misli da su neka prava oduzeta, rodna i ostala ravnopravnost. Grupa ostrašćenih žena kliče : „fuj patetika“, „on će meni: drži mi srce u rukama, ko je on“…druga dodaje „žalim je“….Vodi se neki rat, ali ovog puta nema nikog preko puta. Bad feeling vrca na sve strane, ali protivu koga, čega? Muškarci uopšte nisu tu, bave se svojim interesovanjima. Pitam se , kako onda, po njima, treba da izgleda to udvaranje, osvajanje, neko flertovanje danas…oni najlepši momenti, kad sevaju munje kroz oči?

Istina je da, ako su nešto XX i XXI vek doneli, to je sloboda u izražavanju osećanja. Možemo voleti, mrzeti koga želimo. Doduše, činjenica je da je rasprostranjenije javno mrzeti, a tajno voleti, no…to je druga neka tema. John Lenon je to lepo rekao:

„Živimo u svetu u kome se krijemo da vodimo ljubav, dok se nasilje i mržnja sire na svetlosti sunca“.  

Retko gde na planeti se jos uvek neko može naterati na brak, ali…opet izgleda da ni tolika sloboda nije dobra. „Mnogo babica, deca kilava“ kaže narod. Na temu voleti, biti voljen nikad više experata, textova, analiza, objašnjenja, teorija, saveta, tehnika….hello ljudi. Priča se o jednom osećaju koji se javlja u nekoliko milijardi varijanti koliko ima ljudi na planeti. Za svakog je to nešto drugo. Svako ga doživljava, živi na drugačiji način. Svakom različito treba. Zašto generalizovati i racionalizovati nešto što je stvar srca, a „srce pameti ne veruje“. Ovo je osećaj koji je odoleo vremenu, vekovima, gde važi pravilo da pravila nema. Pustimo ga nek makar ono ne bude deo digitalizacije, generalizacije. Neka makar nešto ostane nedokučivo u svojoj magičnoj nepredvidivosti.

Ljubav je upravo jedinstvena u svojoj različitosti koju ima u svakom ljudskom biću. Iz njenih varijacija razvila su se tolika umetnička dela. Zamislite , da su svi ti umetnici sledili uputstva , čitali priručnike „How to..“ kako voleti, šta jesti, šta jeste, a šta nije ljubav, kakva bi ta dela izgledala? Autentična svakako ne.

Uostalom, zar ovi svi „saveti“ uputstva samo ne  zbunjuju ljude, koče da budu spontani i svoji? A iskreno, mislim i da ih čini nesigurnima. Nekada, čovek je radio kako je osećao, padao, dizao se, išao dalje, bolelo je, preboleo je. A sada…prvo preispitivanje jel radim sve kako knjiga kaže – racio, trebala bi sad ovo..ili ono, koliko dana je prošlo – kalkulacija. Koliko god, spontanosti nema, napetost, pritisak…Ljubav u ovakvim rečima ne stanuje, a teško i da se radja. To nije konkurs za posao, projekat, to je, kako kaže pesma „došla od Boga“ neka se ne pitamo kako i zašto…privukli smo je svojim najjačim magnetom- srcem. A ako nastavimo uputstvima  da se bavimo, bojim se da ćemo ostati nosem u knjizi , a ona će proleteti pored. Nema preskakanja razreda, idemo, padamo, i tad najviše učimo. Svaki put dižemo se jači i bogatiji, i svaki put hoćemo opet. Samo te padove pamtimo, jer tada letimo, bez padobrana, kočnica. Ojačati sebe iznutra je bolje nego jačati krute stavove vani. Zašto ne „uzmi me za ruku i povedi me“ , „evo ti srce na dlanu“…ako to kaže sigurna osoba, osoba koja živi u sad i ovde, osoba koja na prvom izlasku nije već napravila spisak svatova, i pitala se gde će za medeni mesec?

[hercules-gallery ids=“5870″ rowheight=“150″ margins=“5″ captions=“true“ randomize=“false“]

 

Pogledajte mališane, bez priručnika, uputstava, radjaju se sa ovim osećajem dok im ga ne zatrujemo medijima. Na pitanje koga vole, sigurni, na prvu odgovaraju imenom simpatije. Pokazuju to tako spontano, otvoreno jer su im duše čiste, bez „šta ako“.

I molim vas devojke, žene, dame, ne ubijajte ženstvenost, ubićete planetu. Remek delo prirode je žena, i ponosimo se tom čašću koja nam je ukazana. Žena i njena intuicija uvek su imale odgovor i pre pitanja. Ne treba vam priručnik. Stavite ruku na srce i znaćete.

Srećno nam proleće!