I dodje dan, po nekad i noć kad si u gužvi, a sam. Ne znaš na koju ćeš stranu s’ mislima svojim. Svaka je bitna, svaka te treba. Na tren zastaneš i shvatiš.. ti si živ, toliko da nemaš vremena da misliš šta ti fali, koliko još imaš do kraja…već samo voziš. Takav živ možeš biti bilo gde …u Beogradu, NY , Parizu… život se podjednako dešava, ako to želiš. Do juče za tebe on nije imao smisla, a ustvari nije imao svrhu. Mislio si da je jesenja depresija u Beogradu najgora, da tamo u Tokiju sve je bolje. Mislio si da si jedan od NN promašenih, a onda svrha pokazala da si jedan od posebnih, bitnih.

Stvari se preko noći menjaju, ne pitajući jel smo spremni i naučeni, već tako treba. I hvala im na tome. Nikad ne bi sami rekli Sad. Nekako uvek jedan dan menja pravac, život, kao što „jedan poziv menja sve“. Odjednom umemo, snagu nadjemo, vremena imamo, nihilizam sahranimo, i živimo sad i odmah. Neka se desi taj dan, odvežimo strahove od obale, oprostimo slabijima i pustimo i prepustimo se. Čuda su tu, kao i učitelj, kada je učenik spreman.

Znamo da živimo u vreme fobija. Ok je postalo imati strah od svega i svačega, ali molim, za sve nas, ne i od života.

Od klaustrofobije, preko homofobije do entomofobije. Razumem i strah od prolaznosti, strah od smrti, bolesti, ali ne razumem strah od bliskosti. Neko nas rodio, s nekim smo odrasli, nisu nas našli u šumi. A onda se nešto desi i čovek medju ljudima postane usamljena jedinka, onaj s početka koji mislima je toliko okupiran da nije svestan ni stvari ni ljudi oko sebe. Pogotovu ljudi. Naravno da ne vidi svrhu jer nije svestan ni svoje prisutnosti, ni okolone, još manje onoga što oči drugih mu govore. Samo ostaje ljuštura, a unutar sebe sve manja mrlja.

[hercules-gallery ids=“6009″ rowheight=“150″ margins=“5″ captions=“true“ randomize=“false“]

Još uvek smo sisar sa potrebom za dodirom – još uvek smo ljudi. Čovek i žena – Savršenostvo prirode izgube kontakt sa sobom, jos više sa drugima. Dodir se ne može nadomestiti skupom majicom ma čijeg potpisa,  poljubac zameniti hranom ma kako slatkom, pićem, a iskren zagrljaj kožnim sedištem. Ali, čovek danas beži od čoveka. Ako ne beži onda napada, ili se brani i kada napada nema. A gde je strah tu ljubavi nema. Kakav to strah udje u čoveka da na bliskost kamenje baca, da više vremena uz mašine i sprave provodi nego uz biće koje voli…ako voleti još uvek zna. Odakle nesigurnost u najsigurnije vreme?

I dok nam ne zakržljaju svi prsti osim palca…pričajmo prstima, dodirnimo nekog pogledom, osetimo živi glas oko vrata…bez telefonskih zvučnika.  I videćete, strahovi će sami nestati .