Jedno sasvim spontano pitanje na profilu moje prijateljice „za koji proizvod ili brand vezujete ljubav“,  isprovociralo je ovaj tekst i odgovori kakve nisam očekivala.  Malo ću ih, na svoj način iskarikirati:

Prodavnica LEPIH OSEĆAJA

Ulazi žena u prodavnicu : „Dobar dan, ja bih neki dobar osećaj“

Prodavačica: „Hoćete prijateljstvo neko?“

Žena:“Ne, ne bih. Prošli put sam uzela i nešto mi je imalo pokvaren ukus“

Prodavačica: „A možda ljubav, imamo baš lepu, jaku, adrenalinsku ljubav“

Žena: „A neee. PREJAKO je to za mene. Nego, daćete mi onu tamo čokoladu, 300g“

Prodavačica: „Ali ona Vam je sa ljutom paprikom i biberom, mnogo jaka“

Žena: „ To , to. Baš hoću nešto jako, pa neka i krenu suze“

Elem, na njeno pitanje ljudi su spontano odgovarali. U trenutku kada sam želela i svoju asocijaciju da podelim, primetila sam 98% njih imalo je asocijaciju čokolada, u ovom ili onom obliku. Shvatila sam da moje: sveće, donje rublje, spa vikend, vino, putovanje…uopšte nisu IN. Šta se to desilo? Na njeno pitanje najveći broj odgovora je bio : poklon – novac, hrana – kilogrami. Gde je zajedničko vreme, aktivnostima sa voljenom osobom? I zašto čokolada? Gde je ljubav?

Najtraženije osećanje, istinska prava ljubav, kao da je postala muzejski exponat. Osećaj koji svako normalno biće treba, koje svako može da da, negde se izgubio. Toliko se industrije izgradilo na ovom osećanju…žene velike svote novca troše na kozmetiku, ulepšavanje, garderobu, oblikovanje tela…da bi se dopale, da bi bile voljene. Muškarci tek…ostaviti utisak kolima, mišićima, poklonima…da bi se osvojila neka žena, privukla pažnja više njih, da bi bili voljeni. Neko ih je ubedio: spoljašnjost privlači, unutrašnjost zadržava. Ali nikako da se dodje do te unutrašnjosti – duše. Opsednuti gradjenjem površine, zaboravili smo gde smo krenuli, pa sada više ni ne znamo jel znamo da volimo. A ako se pojavi nešto nalik tome, strah da se to primeti nadjačava želju da se u tome uživa i prepusti.

Želimo ljubav očajnički, a bežimo od nje kao od kuge!

Taj fantastičan osećaj koji se isčekuje, ili desi kad se najmanje nadamo, koji menja hranu, vodu, san, koji ne košta ništa, a vredi najviše postao je najveća opasnost za čoveka. Odgovor je upravo u tom osećaju koji se daje i prima od drugog bića. To je, da se ne lažemo, unutrašnja droga i baš zato počela je manipulacija ljubavlju, koja onda to nije. Ne kažem da je nije bilo u istoriji, svakako uvek je bilo onih koji su iz interesa davali nekom lažan osećaj, ali…u materijalnom društvu kakvo je danas, ljubav je postala ekonomska kategorija. Osećaj ljubavi danas se neretko „kupuje“. Da li kroz jasno istaknutu cenu ili onu koju ćete čuti tek kada pomislite da konačno imate priceless odnos . Nepoverenje u iskrene emocije zato je nikad veće. Ljudi se plaše da ne budu povredjeni, razočarani, da se prepuste i uživaju u tom fantastičnom osećaju voleti. Ima li ičeg lepšeg?

Fascinatno je da čovek današnjice, koji može do voljene osobe da stigne za par sati, ma gde bila, koji ima toliko mogućnosti bez potrebe da kreće u rat zbog svoje drage, kada je „sve dozvoljeno“ i nema verskih, kastskih ograničenja, počeo da se plaši ljubavi. Svesno se odriče najlepšeg u sebo što je rodjenjem dobio. Svesno ne daje ljubav iz sebe , iako je nikad ne može potrošiti. Niko nam ne garantuje ništa i sa tim osećajem krećemo na put, na kome može svašta da se desi. Počinjemo da radimo posao, koji ne znamo kako će biti uspešan…i sve te neizvesnosti prihvatamo, ali nekako ..neizvesnost ljubavi…hm. Da li je pošteno uskratiti svom biću ljubav od sebe, drugog  (jer samo onaj ko voli sebe neće se plašiti da voli i drugog) zbog mogućeg razočarenja?

I ko gubi,uostalom? Samo onaj ko je iskreno voljen, jer ako nismo dobijali ljubav ili je bila lažna, gubitka nema. I da se razumemo „nije ljubav samo med, treba tu i žuč i jed“, pa i svaki odnos ima svoje faze, uspone, padove, ali za takav osećaj ne odustaje se pri prvim preprekama. Prejako je?!  Ne, prejako je kada se u kafanama, još jedinom mestu gde izgleda ima emocija jer nema kočnica, piju litri viskija. Kada se osećaj ljubavi zamenjuje čokoladom i slatkišima do samouništenja i bolesti. Kada kilograme koje smo dobili emotivnim prejedanjem (i pijenjem) zbog izbegavanja sopstvenih emocija, do iscrpljivanja trošimo u teretani, skidamo raznim lizama i sukcijama, umesto da ljubimo, kažemo … I drago mi je što su naučnici potvrdili da čokolada ne izaziva lučenje Oksitocina – hormona ljubavi, osećaja zadovoljstva, nežnosti i privrženosti. Valjda se zato on i luči najviše prilikom vodjenja ljubavi. Čokolada je samo spoj texture, dobrog ukusa i mirisa, ništa više od toga.

A ljubav …prave stvari i vrednosti nikad ne zastarevaju u svojoj suštini. Možda sad ima samo više načina komunikacija i prilika za ljubav, ali je ona uvek IN, pa i prejaka i kratka. Čim se desila ne može biti nesrećna.

„Samo sam te pozeleo,

Nisam siguran da sam te voleo,

Ali sam sad čudno oboleo,

Mislim da sam te ipak voleo,

I kad nisam mogao, znao

Ni priznao da sam osećao,

U sebi sam znao – zavoleo“