Niko nije rekao da će biti jednostavno. Jeste, rekli su da će biti lep, čudan, nepredvidiv, … Bilo je tu i drugih, loših reči koje su se vezivale za njega, ali to se krilo od nas dok „sami ne vidimo“. Niko nas ne sprema za put života, jer to je jedini put gde „Trip advisor“ niko ne bi pogledao. Jedinstven za svakog od nas, kao što smo i mi sami. Sa svojim mogućnostima koje daje – izuzetan, sa zamkama koje krije –surov, a sve više mislimo da je postao i nekako brži, zahtevniji. Sve manje vremena imamo za pogrešne odluke, sve manje vremena imamo da vidimo (iako gledamo svaki dan) ono lepo u njemu. Nemamo vremena da se pitamo jel to „naš“ život i da li je to „život kakav želimo da živimo“. Potrudilo se društvo da kreira i nove profesije koje su zadužene da otklone svake sumnje, daju odgovore na sva pitanja, da ih ne bi mi u sebi tražili , stručno lice je tu. I bez obzira da li nam zatreba malo samopouzdanja, koje ćemo „kupiti“ kod nekog „kouča“ na njegovom NLP-u, ili „praviti“ ga u radionici, ili tražiti instant odgovor od psihoterapeuta…mi guramo „moram“ da istisnemo ono „da li moram?“.
A ljudi nekako ostaju, ili postaju, sve tužniji. Lica pokazuju tugu , makar u mom velikom gradu, kao da su izgubili nekog bliskog. Jesu , izgubili su sebe! Jednostavno , od toliko „moram“ godinama dodje dan kad iz čoveka izadje jednostavno, iščićeno „umoran sam“. I koliko god se mi borili da ne čujemo to u sebi, koliko god ne želeli da priznamo bilo kakvu slabost, pre svega sebi, pa ni drugima, ovo progovori duša: „nemam strah, umoran sam samo draga“
I nije to strah, nepreuzimanje odgovornosti, inertnost…to je jednostavno umor, životni umor. Dugo potiskivan, očekivan da prodje , uvukao se u kosti, ispod kože, tiho da ne zna se ni kad, ni kako , ali svi znaju zašto.
Savršeno biće – čovek, uspeva da „popravi“, „zameni“ mnogo delova kod sebe , kada ostare ili se oštete, da lekovima privremeno ili trajno nadoknadi sve što mu fali, ali nije uspeo da pronikne u tajnu životne enrgije. Niko nije izračunao koliko je ko ima, „sa koliko džula se svako od nas radja“, kada se najviše troši i da li se može nadoknaditi kroz savršenu tabletu.
Priroda je i ovde pokazala svoj autoritet, a i ja nekako verujem da je sve u nama, svi odgovori, sve praznine i ispunjenosti, sva radjanja i umiranja naše duše. Nametnuta brzina življenja većem delu civilizacije donela je izobilje, pa s tim i preterivanje u svemu: od restorana, alkohola, preko prostitucije do dilera. Ljudi su sve deblji, a umorniji, tela prezasićena, a duše sve gladnije. Izgleda da životna energija nije odraz fizičke sitosti, zadovoljstva, već duhovnog.
Duša traži svoju hranu, a to je ljubav. Ljubav prema svom biću, prema svojoj energiji, putu, slabostima i vrlinama, preko ljubavi prema drugima sagledavajući njihovu divnu suštinu, do ljubavi prema svojoj okolini, prirodi, zemlji nesavršenoj, čudnoj, ali divnoj .
