A šta ako se zezneš i pobediš svoj ego,  kreneš putem koji iz stomaka osećaš, a ne onim sa „ležećim policajcima“ koji ti glava (njegova visost – ego) nameće, sa 100 „A šta ako?“ i sa  50 osvešćenih strahova ..? A sta ako uspeš?

Pogledaš širu sliku (malo dalje) i pitaš se: „vredi li biti rob tog malog egića?“ Realno, kome je išta dobro doneo? Ne znam takvu osobu. Uostalom, lepo se kaže: ko pobedi sujetu, pobedio je sebe i obezbedio put da osvoji sve(t). Samo, osvesti i „pre*ebi“  već jednom neprijatno sećanje na period kad si bio mali i kad nisi (kao mnogi od nas) imao pravo na sopstveno mišljenje jer si „pod roditeljskim krovom“, pa ga sada grčevito braniš, ne dozvoljavaš da možda je i drugačije, da postoji i neka druga, nama nevidljiva strana. Nažalost, neki su još uvek pod tim istim krovom.

Malo zastati, procesuirati nekad da li je zaista svrha života nahraniti tu životinju-ego u nama, ili prihvatiti da se upravo iza takvog ega, lažne gromade i veličine krije nesigurnost, krhki kolačić koji se lako mrvi.

Čega se plašimo, pravo je pitanje? Čega ti fali da bi bio potpun? Više para, više diploma, drugačiji lepši, bogatiji partner, manje kilograma… Sve je to ”sumo sumare” – samozavaravanje, strah. A tamo gde su nam najveći strahovi, slabosti, tamo su naše najveće snage. Nekom je visina životni problem, koji brani egom, smatrajući sebe hendikepiranim . Medjutim, koliko je niskih, uspešnih, harizmatičnih muškaraca? Muška energija koncentrisana. Nekome je nedostatak obrazovanja komplex koji „vuče“ kroz ceo svoj život, ma koliko uspešnu kompaniju da ima. Pa koliko dr, mr su zarobljeni u nekim kancelarijama decenijama, ma ceo zivot? Nikad se nisu odvažili da naučeno znanje značajno unovče.

A oni kojima je empatija za drugog, pokazivanje emocija, prepuštanje nekome, nezamisliv čin? Koliko tu blokirane energije, suzbijenih strahova, nedovoljne ljubavi prema sebi, ima? Kolike su to snage blokirane? Ugašeno, ili neosvešćeno srce …zašto? Da nas neko opet ne povredi, to dete s početka priče?! Možda dete može (ako ga još uvek nismo pustili da se izigra), ali tebe kao odraslu osobu, svesnu svojih kapacitete, vrednosti…teško.

Najveća snaga je tu, kad nas srce vodi. Nema šta ne možemo, nema gde nećemo stići. Tad se i nebo pokrene da nam pomogne. Nema čistije i jasnije energije, snage.

I vredi li ispoštovati onaj mali ego da bi bili lažno veliki, a iznutra nesigurni? Neee, nikako. Kajaćemo se. Bolje se kajati zbog veličine svog srca nego veličine ega.

Da li ima straha ? Da.

Da li je neizvesno? Da.

Ima li garancije da će uspeti? Ne.

I …idemo jel možemo. To što nam je nekad, neko, kad smo bili mali rekao da nismo dorasli, nije naše uverenje, ni naša poslednja…Važilo je (možda) tad, ali ne i sad. Zato linija težeg otpora da konačno potvrdimo sebi ko smo. Ne birajte lake mete, kratke staze. Odvažite se i odvežite se. Uostalom, ako nam jedno kajanje ne gine, bolje ono zato što smo sledili srce, stomak, nego ego 🙏❤️💪

„If your pride is bigger than your heart,

and your ego is bigger than your head,

grow up, or you will be alone for life“