Kaže neka pesma „samo dete ume voleti toliko“. A onda dete odraste, i svest nadraste srce. Porastu s njim i glavne blokade, strahovi, pa ono malo dete velikog srca i osmeha, postane veliki čovek zgrčenog lica i duše. Pojeo ga Ego, mereći sva davanja i primanja, svaku borbu za pobedu nad ničim, svaku progutanu lepu reč za druge. Ubedio je Ego „velikog“ čoveka da je bolje da sve što ima i oseća sačuva za sebe. Tako će sigurno biti…najsiromašniji. Večito gladan, a sit, večito nezadovoljan, a zadovoljen, večito u potrazi, ali ne zna gde da krene, okružen lepotom, a lepo ništa ne vidi. One srećnije u nekom momentu nešto ili neko „udari“ pa promeni. Srce im, kao posle reainimacije opet počne da kuca. Oni manje srećni…još uvek traže svoje izgubljene duše.

Zaboravili smo da pored sebičnosti (iz tog Ega) postoji i zdrava sebičnost. To nije  okrenutost sebi, već drugima iz sebe. To je ono „iz nas“, kad pričamo iz sebe, iz duše. Pokušajte, kad ste među sebi dragim ljudima (i od poverenja, da Egić može da se opusti), sa prijateljima, partnerima, decom.. da pričate iz srca. Ne iz glave već upravo iz srca i posmatrajte kako se stvari menjaju, kako manje ima svađa, neaporazuma …pokušajte.

Mi kao živa bića kojima je Bog podario i emotivnu inteligenciju (EQ koji mnogi potiskuju kao svoju anomaliju – 6.prat na ruci) imamo sposobnost da se nadamo, želimo, radujemo, volimo, očekujemo da nas neko ispuni…da bi rekli ono “volim ga svim srcem, celim bićem”.  Nažalost većina ljudi ostane na tome da nam ispuni samo sate (čak ni vreme), da nam ispuni prostor, krevet … super telo, našminkano lice ispuniće naš pogled ali… ako iz srca ne osetimo energiju …to je film koji ostavi nekakav ili nikakav utisak.

Pokušajte pričati s nekim iz srca, makar i o sebi, možda ćete tako baš pomoći onom preko puta vas da se svojih blokada oslobodi. Pokušajte razumeti još nekog osim sebe. Uostalom i taj Ego mora nekad da odraste. Bez obzira da li su naši roditelji iz najbolje namere pravili od nas prinčeve i princeze pa sad nikako se ne snalazimo među ljudima koji nas tako ne gledaju. Ili su nas (još gore) kinjili i učili nas da nismo dovoljno dobri, vredni ljudavi ako je ne zaslužimo svojim delima. Pa danas, tako „osakaćeni“ ne možemo prihvatiti kad nas neko voli i što se lepo oseća uz nas, zato što nema poseban razlog, nismo mu sagradili kuću. Ne prihvatamo da nas neko vrednuje jer smo mu, eto, posebni. Ne verujemo jer davno smo naučeni da u mrvicama ljubav dobijamo. Promenimo se još danas zbog sebe, svoje sreće i onih kojima je do nas stalo. Život je samo jedan da bi ga u grču i bolu živeli.

I nije bitno u koga i sta smo zaljubljeni već da li ta ljubav čini da ljubav ima smisla , da krv kulja žilama, da se osećamo da smo vredni takvi kakvi jesmo i da shvatimo da je život zaista lep!! ❤️